Zabriskie Studio dobio prvu nagradu na konkursu za idejno rešenje Ansambla Kolo

Prvu nagradu na arhitektonskom konkursu za idejno rešenje nove zgrade Ansambla narodnih igara i pesama Srbije "Kolo", odneo je mladi šestočlani tim arhitekata projektanskog biroa Zabriskie iz Beograda, predvođen arhitektom Milkom Gnjato.

Lokacija Kosančićevog venca je od izuzetnog kulturno-istorijskog značaja, kao simboličko mesto prepoznavanja Beograda, tako da je osnovna ideja rešenja Zabriskie Studia programiranje kompleksa tj. prostora i ambijenata koji bi funkcionisali u pravom smislu reči kao Venac baštine, kako su ovaj projekat nazvali. Za Real Estate objašnjavaju koncept svog idejnog rešenja.

 

„Osim davanja inovativnog odgovora na programski zadatak koji je bio veoma kompleksan ali kvalitetno definisan raspisom konkursa, cilj koji smo postavili je uklapanje objekta u kontekst ovog dela grada pa je objekat koncipiran kao nastavak javnog prostora Kosančićevog venca.

Planom detaljne regulacije, ispod zgrade Rektorata umetnosti, predviđeno je vraćanje nekada postojeće pešačke ulice. U plan je takođe ušao i amfiteatar i otvoreni platoi pobedničkog konkursnog rešenja za gradsku galeriju iz 2016. Smatrali smo da je od vitalnog značaja za buduće funkcionisanje objekata uz Karađorđevu ulicu, ostvarivanje kontinuiteta javnog prostora prema Karađorđevoj ulici kao i dodatno osmišljavanje karaktera i načina upotrebe tako definisanog javnog prostora.

Dakle, da bi  dvodimenzionalni prizor - znak Beograda bio oživljen i u realnom javnom  prostoru, neophodno je bilo, na odgovarajući način, osvojiti  prostor same padine.

Kako bismo postigli uklapanje u ovako složen kontekst i kako bi javni prostor zaista oživeo, zaključili smo da interpolirati formu budućeg objekta u dati kontekst, znači pronaći karakter pojavnosti  objekta, koji  ne potencira prostornu hijerarhiju. Interpolirani objekat treba da podržava, označava, ističe, dobre elemente kompozicije (naglašena hoizontalnost baze prizora), ujedno ostavljajući slobodu za buduća upisivanja. Vezano s tim, smatrali smo da je od presudnog značaja da objekat visinski ne prelazi kotu planirane pešačke staze.

 

Osim što se greben na ušću reka, svojom pozicijom i konfiguracijom uspostavio kao najvažnije mesto znaka jednog grada, suprotan pogled sa grebena na drugu obalu reke je ništa manje važan formativni čimbenik osnovnih simbola grada. Da se ova dva prizora ne bi čuvali samo kao predstave i slike, neophodno je bilo prostorno postaviti program, kome bi tema bila potenciranje odnosno kulminacija dijaloga ova dva prizora.

Okosnica objekta ansambla - Prostor velike scene je bilo neophodno koncipirati kao fleksibilan prostor sa nizom mogućih organizacija.  Naša ideja je bila da obezbedimo način da se, osim klasične proscenijumske postavke sa 400 gledalaca, velika scena može biti transformisana kroz celi niz podmogućnosti – koncerti, predavanja, simpoziji, eksperimentalna igračko-pozorišna predstave.

Taj niz podmogućnosti organizovanja scenskog i gledališnog postora zapravo jeste mogućnost formiranja studijskog prostora sa fleksibilnom postavkom pozornice i gledališta a sa osnovnim ciljem istraživanja odnosa prema prostoru prezentacije i načina same prezentacije kao i mogućnost eksperimentisanja u odnosu publika - izvođač.

 

Na taj način bi ansambl dobio prostor u kome može da šire istražuje načine prezentacije tradicionalnog plesa i muzike kao i načine komunikacije sa publikom.

Važna odlika scenskih prostora je i ta da se scena na otvorenom fizički nastavlja na zatvorenu scenu i po potrebi moguće ih je povezati.

Oblikovanje ovog objekta je određeno ciljem da se formira objekat koji se ne takmiči u prizoru i koji s obzirom na svoju poziciju s jedne strane podcrtava razruđenu pitoresknu vedutu, a sa druge strane nastavlja naglašenu horizontalnu bazu. Naglašena horizontalna baza je u prošlom vremenu reprezentovana bedemima ili nizom porušenih objekata u nivou Karađorđeve ulice, a u savremenom trenutku obaloutvrdom keja, objektom Beton hale, objektom inaternacionalnog putničkog Pristana kao i prolaznim objektima putničkih brodova. Sve ih karakteriše naglašena horizontalnost, repetitivnost sekundarnog vertikalnog elementa i podcrtavanje razruđenog prizora. Kako bi odgovorili i na mesto fokusa – interpolacija značenja, pojavni karakter je takav da označava ekstrovertan prostor, prostor kroz ciju fasadu se sagledava dubina objekta i naznačava funkcija. To je prostor koji, što svojojm transparentošću, što povremenim refleksijama okolnog prostora, negira sopstvenu granicu u odnosu na kontekst. Kafe bar na krovu koji je svojom funkcijom obujmio prostor binske kule, artikulisan je kao zalučena forma kako bi se potencirao paviljonski karakter i minimizirao utisak trećeg sprata.

Zahvaljujući staklenoj fasadi objekta i oblikovnom isticanju korpusa velike scene u sredini prostora, korištenjem crvene boje koja se tradicionalno vezuje za teatarski prostor napravljena je poveznica sa objektom Đumrukane na simboličkom nivou, jer je Đumrukana u jednom periodu funkcionisala kao prvi scenski prostor grada Beograda.

 

Veoma važan aspekt rešenja je taj što smo osim rešenja za objekat ansambla Kolo dali integrisano rešenje i za susednu parcelu čiji program nije bio definisan raspisom konkursa već je  bio deo konkursnog zadatka. Na susednoj parceli osmislili smo Centar za istraživanje i promociju kulturne baštine Republike Srbije, čije je postojanje neophodno, funkcija kompatibilna sa funkcijom anasambla a data lokacija u potpunosti odgovarajuća. Upravo takvo koncipiranje funkcije  nam je omogućilo da umesto krovne ravni formiramo javni prostor raznovrsnih ambjenata ( letnja scena, atrijum, ulazi u objekat Ansambla i Centra za istraživanje i promociju kulturnog nasleđa, kafe bar paviljonskog karaktera). Tako, osim što datim rešenjem vizura sa novog Beograda na Kosančićev venac nije ugrožena, afirmisan je i suprotan, ništa manje važan pogled sa Kosančićevog venca na Novi Beograd.

Za oživljavanje javnog prostora ključno je bilo kreiranje ambijenata koji bi služili kao  podloga za različite scenarije njegovog korištenja  pa je tako bilo  veoma važno nadovezati se na amfiteatarsko stepenište iz konkursnog rešenja za gradsku galeriju iz 2016g. i artikulisati kretanje i mogućnost zadržavanja kroz formiranje kontra amfiteatra. Time, osim što se gradira intezitet otvorenosti i delimično kadriraju vizure u zavisnosti pozicije, korisnici krovnog prostora se polako uvode u prostor objekta.

Još važnije – uspostavljanjem kontra amfiteatarskog stepeništa (koje vodi do gledališta spoljne scene) kulminira simbolički dijalog karakterističnih prizora pogleda sa Novog Beograda i na Novi Beograd.

Takođe, postepenim izlaskom iz utrobe objekta i izmenom kadrova pogleda na Novobeogradsku obalu, prostor krovne ravni prestaje da bude dvodimenzionalan i zapravo iz parternog prostora prerasta u arhitektonski prostor kome dinamika otvorenosti ili zatvorenosti pogleda, formira atmosferu korištenja.

Krov je konstrukcijski koncipiran tako da može da podrži zasad trave  i to tako da trava bude u ravni sa završnom kotom popločanja krovne ravni a sa ciljem postizanja različitih taktilnih površina.“

 

Rešenje koje je dobilo prvu nagradu radio je šestočlani autorski tim arhitekata:

Milka Gnjato, diplomirani inženjer arhitekture, Ivan Zuliani, magister inženjer arhitekture, Ivica Marković, diplomirani inženjer arhitekture, Fedor Jurić, diplomirani inženjer arhitekture, Martina Milošević, diplomirani inženjer arhitekture, Dušica Plazinčić, diplomirani inženjer arhitekture.

Saradnici / stručni konsultanti:

  1. Dr Dragan Novković, diplomirani inženjer elektrotehnike,
  2. Ana Dajić, M.A. etnolog- antropolog,
  3. Dr Miodrag Grbić, mast.inž.arh.,
  4. Vladimir Lalicki, d.i.a.,
  5. Maja Đorđević, diplomirani inženjer pejzažne arhitekture

predvođen kreativnim direktorom zabriskie Studia Milkom Gnjato.