EKSKLUZIVNI INTERVJU: dr Milena Stojković, Foster+Partners - Arhitektura čuva životnu sredinu

 

Sve uočljivije klimatske promene stavljaju pred nas sve veće izazove, a smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte jedan je od glavnih. Poseban fokus je na građevinskom sektoru budući da je neslavan rekorder sa 39 odsto globalnih emisija CO2. Treba imati u vidu i očekivanja da će se do 2050. izgradnja udvostručiti usled rasta populacije i trendova urbanizacije. Ovi podaci naglašavaju neophodnost promena u celokupnom građevinskom sektoru, ali i moralnu obavezu da svi budemo uključeni ka trasiranju puta ka Net Zero emisiji. Na koji način jedan od najvećih arhitektonskih biroa sveta Foster+Partners pristupa ovom problemu razgovarali smo sa dr Milenom Stojković, arhitektom i Associate Partnerom u ovom birou. Milena Stojković je posebno usmerena na ekološki održivo projektovanje i inženjering, a o ovoj temi govorila je na konferenciji „Kako gradimo sutra?“ koju je organizovao Savet zelene gradnje Srbije 25. septembra u Beogradu, a čiji je ona član.

Copyright: Aaron Hargreaves / Foster+Partners

Milena je inače nakon završenog Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, studirala Ekološki održivo projektovanje (Sustainable Environmental Design) na Arhitektonskoj Asocijaciji u Londonu.

„Želela sam da postanem što bolji arhitekta i osećala sam da mi nedostaje dublje razumevanje principa bioklimatske arhitekture. Kroz rad u praksi, a posebno u Foster+Partners, moje interesovanje je raslo zbog mogućnosti primene ovih principa širom sveta, u najrazličitijim klimama i kontekstima“, objašnjava nam Milena čiji je veliki pokretač balans između izuzetnog dizajna i održivosti.

Kakva je odgovornost arhitekata i celokupne građevinske industrije prema održivoj gradnji?

Odgovornost arhitekata i svih u građevinskoj industriji jeste da smanje negativan uticaj zgrada na životnu sredinu, a da, gde je to moguće, zgrade ostvare pozitivan, restorativni uticaj na klimu i okruženje. Treba razmišljati o energiji koju zgrada potroši tokom celog životnog veka i donositi odluke u skladu s tim.

Kako biroi koji rade na velikim projektima, poput Foster+Partners mogu doprineti ovom cilju?

Veći objekti imaju značajniji uticaj na okruženje, a i njihovo projektovanje i izgradnja traje znatno duže. Da bi se izgradili objekti poput Londonskog Bloomberg HQ, potrebno je do deset godina. Arhitekti i klijenti stoga moraju biti lideri u razmišljanju o budućnosti, jer ukoliko bi se ovakvi objekti projektovali da zadovolje regulatorne minimume, kada su završeni, nakon par izmena i unapređenja zakona, bili bi manje efikasni od prosečnog objekta izgrađenog te godine.

Bloomberg, Copyright: James Newton Photographs

Trendovi se brzo menjaju pa se postavlja pitanje kako graditi za budućnost?

Zgrade moraju biti projektovane sa dozom fleksibilnosti za promenu funkcije. Stoga sve češće u projektima analiziramo kako garaže mogu da postanu radionice, a kancelarije stanovi. Ljudski vek se produžava, a samim tim i potreba za objektima za starije građane, koji imaju drugačije zahteve. Zgrade treba projektovati da budu pristupačne i dostupne svima, kao i planirati prostor za  tehnologije koje se mogu naknadno ugraditi kako bi se olakšalo korišćenje objekata.

Kako svet pristupa ovom problemu?

Svaka zemlja ima drugačije potrebe i prioritete, što se reflektuje i u njihovim propisima. Francuska koristi nuklearnu energiju te se fokusira na smanjenje primarne energije. Australija, koja proizvodi električnu energiju prevashodno iz uglja i gasa, daje veliki prioritet smanjenju emisije ugljenika, te imaju nacionalni standard za kompenzaciju ugljenika (The National Carbon Offset Standard for Buildings) i sertifikaciju za zgrade sa neutralnom emisijom ugljenika. Na Bliskom Istoku, ušteda i recikliranje vode ima veliki značaj. Međutim propisi ni sertifikacije nisu alati za dizajn. Oni su tu da nas informišu i da eventualno služe kao merilo. Dizajn uvek ima značajno veće aspiracije od propisa.

Kako izgleda situacija u Srbiji i regionu?

Sve je više zgrada koje imaju neke od sertifikata za ocenu održivost kao što su LEED i BREEAM. Mislim da sve više klijenata uviđa značaj zelene gradnje, posebno investitori koji su i korisnici svojih zgrada, što je slično situaciji u svetu. Ipak, kako bi se ostvario veći procenat implementacije održive i zelene gradnje na ovim prostorima, verujem da treba više raditi na obrazovanju stručnjaka, kao i šire javnosti o značaju brige za životnu sredinu. Savet zelene gradnje Srbije radi na promociji ovih  principa.

Copyright: Aaron Hargreaves / Foster + Partners

Gradovi širom sveta kao preduslov za dobijanje dozvola za izgradnju većih objekata uglavnom zahtevaju određeni nivo sertifikacije u lokalnom sistemu?

Ukoliko radite na objektu velike površine ili značajnog uticaja na okruženje, opštine često traže da se zadovolje određeni standardi održivosti. Londonske opštine traže BREEAM, u Sjedinjenim Američkim Državama se traži LEED, u Australiji Green Star, u Kini Kineski rejting sistem za zelene zgrade. Ovo bi svakako pokrenulo našu građevinsku industriju i podstaklo razvoj zelene privrede, preorijentisalo proizvođače materijala, kao i izvođače ka boljim praksama.

Šta je najveći izazov zelene i održive gradnje?

S nedostatkom znanja i iskustva rada na zelenim zgradama, dolazi i strah, odnosno stigma o finansijskim rizicima, te većina izvođača koja nije upoznata sa procesima zelene gradnje, automatski diže cenu usluga. Prepreku predstavlja i nedostatak dugoročnog razmišljanja investitora i njihov fokus na brzu zaradu.

Šta je po Vama dobra arhitektura danas?

Smatram da je dobra arhitektura ona koja ne narušava životnu sredinu, a ni mogućnost drugih da zadovolje svoje potrebe. Ocena šta je lepo se ne može zasnivati samo na estetskoj komponenti, već i na tome šta je prethodilo izgradnji nekog projekta, a šta će biti posledice njegove upotrebe. Velike promene vidimo u modi sa zabranom krzna. Slično tome, u arhitekturi treba zabraniti materijale koji su napravljeni u radionicama koje imaju loše uslove za svoje zaposlene ili se loše ophode prema životnoj sredini, materijala koji nisu zdravi ili se ne mogu ponovo koristiti ili reciklirati.

NAJDRAŽI PROJEKTI

Milena Stojković učestvovala je u brojnim projektima arhitektonskog biroa Foster+Partners, među kojima se izdvajaju: Istraživačko Razvojni Centar kompanije Hankook u Južnoj Koreji, medicinski fakultet Klivlend Klinike, bolnica Univerziteta u Pensilvaniji, Norman Foster Fondacija u Madridu, kule Ocean Towers u Bombaju i urbanistički planovi za nova naselja na Bliskom Istoku.

„Najdraži su mi projekti na kojima smo uspeli da zainteresujemo klijenta za temu održivosti. Pravo je zadovoljstvo raditi sa ljudima koji imaju iste vrednosti kao vi, ili koji žele da promene građevinsku industriju na bolje.“

HANKOOK TIRE R+D CENTRE, KOREA; Copyright: Nigel Young / Foster + Partners

FOSTER+PARTNERS KAO DOBAR PRIMER

Na neophodnost promena Foster+Partners ukazao je i ličnim primerom, pokazujući da dobar deo odgovornosti u građenju održive urbane budućnosti leži upravo i na arhitektama. Do 2030. godine sve zgrade u kojima je biro Foster+Partners imaće nultu emisiju ugljenika.

„Danas pored glavnog predstavništva u Londonu imamo još 12 biroa širom sveta. Ovo je potez kojim pored svojih projekata, dajemo primer i na svojim zgradama. U svojim prostorijama testiramo nove senzore i druge tehnologije, a imamo i Arc, poseban sistem koji pokazuje efikasnost našeg kampusa“, objašnjava naša sagovornica.

Iz ugla projektovanja, Foster+Partners je biro za integrisani dizajn, i potpisnici su Povelje arhitekture i inženjeringa građevinskih usluga, koje se zalažu za brže promene u industriji usled klimatskih promena, a koje će doprineti i podizanju svesti o očuvanju biodiverziteta u urbanim sredinama i minimizirati korišćenje neobnovljivih resursa u arhitekturi.

„Kroz svoj rad Foster+Partners teži podizanju svesti o klimatskim promenama, širenju znanja o zelenoj gradnji, smanjenju građevinskog otpada, modelovanju ugljenika tokom celog životnog ciklusa zgrade, kao i evaluaciji nakon izgradnje. To je tema koja mi je jako bliska jer smatram da moramo učiti iz postojećih projekata kako bismo postali sve bolji.“

Milena je doktorirala 2016. godine na temi energetske optimizacije pri adaptaciji industrijskih objekata na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Od 2012. godine radi u birou Foster+Partners na poziciji arhitekte i istraživača za ekološki održivo projektovanje. Član je Kraljevskog udruženja britanskih arhitekata (RIBA) i predaje na master studijama fakulteta UCL Bartlett u Londonu.

New Hospital Pavilion for Penn Medicine; Copyright: dbox / Foster + Partners