Zeleni simbol grada

Izgradnjom energetski efikasnog solitera na mestu nekadašnje Beobanke, centar Beograda biće obogaćen pravom zelenom oazom. Kompanija Stattwerk nedavno je objavila svoje planove o ovom projektu, a mi smo razgovarali sa renomiranim arhitektom Jovanom Mitrovićem, čiji je tim odneo prvu nagradu na nacionalnom arhitektonskom konkursu za idejno rešenje za budući balkanski eko-centar. Prema oceni međunarodnog žirija, energetski i održivi koncept tima Living Future Green, kojeg su pored Mitrovića činili i Snežana Zlatković, Bojana Cvetanović, Iva Bekić, Isidora Babović i Igor Zec, sveobuhvatan je i vrlo inovativan.


Mitrović ističe da je imao ličnu potrebu da pokaže značaj održivog pristupa projektovanju – ne samo arhitektonski, u smislu oblikovanja i funkcionalnosti, već i u svim inženjerskim rešenjima, kao neku vrstu sinergije dizajna, inženjerstva, ekologije i ekonomije.


Koje su neke od ključnih karakteristika održivosti vašeg projekta eko-centra na ovoj lokaciji?

Naše rešenje je rezultat ozbiljnog angažovanja velikog broja vrhunskih stručnjaka iz različitih oblasti. Rukovodio sam se jednom misli poznatog teoretičara i profesora arhitekture iz SAD-a koji je u svom predavanju otprilike rekao: „Inženjer mora da zna sve iz svoje oblasti, a arhitekta da poznaje od svake dovoljno da može da ih objedini.“

Meni se čini da je iskustvo stečeno iz različitih oblasti projektovanja i inženjeringa, kojima sam se bavio skoro četiri decenije, presudno uticalo da nastupim na ovom projektu kao „pravi arhitekta“ – homo universalis, koji odumire sa jedne strane, ali se ponovo javlja baš iz potrebe da ponovo integriše znanja iz različitih oblasti u skladan i održiv sistem. Istovremeno, imao sam podršku mlađih kolega koji poseduju znanja i umeća u korišćenju savremenih projektantskih alatki.

Koliko su bitni projekti ovakvog tipa ekoloških oaza za Beograd?

Veoma, ali je još važnije da rezultat ovih projekata bude podizanje svesti u obezbeđivanju pozitivne normativne regulative, stimulativne poreske politike za ekološku, energetski efikasnu i pre svega održivu arhitekturu i gradnju.

Šta je bilo najinspirativnije prilikom projektovanja ovog rešenja?

Teško je reći... Inspiracija je bilo više... Postoji lični kontakt sa tom lokacijom. To je mesto gde sam primio svoju prvu platu radeći u Srbijaprojektu preko puta. Skoro osam godina sam dolazio na posao i tokom zimskih meseci osećao kiseo ukus na jeziku od ogromne koncentracije sumpordioksida u vazduhu. Danas je situacija naizgled bolja, ali i dalje je to jedna od najzagađenijih tačaka Beograda.

Inspiracija je bila i to što je odluku donosio međunarodni žiri sastavljen od ljudi koji će nepristrasno i stručno da vrednuju rešenja, a i naše kolege koje su učestvovale u žiriranju su vrsni poznavaoci teme.

Želja nam je bila da pokažemo da i mi u Srbiji posedujemo znanja na nivou razvijenog sveta i da možemo da napravimo rešenje koje može sutra da se izvede, a da istovremeno poseduje i šarm i lepotu, uređenost proporcija, duh vremena i dušu Beograda.

Uvek pokušavate da izađete iz zone komfora i preskočite limite koje definišu lokacija i program. Šta je bio iskorak ovakvog tipa u projektu eko-centra?

Osnovni iskorak je bio da pokažemo da je moguće isprojektovati podzemnu garažu za 500 automobila u dve varijante i da istaknemo prednosti automatizovane garaže u aspektu održivosti i ekoloških prednosti u značajno manjoj emisiji CO2.

Zatim, pokazati koliko je značajno da se pod pojmom „zelena arhitektura“ ne misli samo na primenu rastinja i ekoloških materijala, već pre svega da se obezbedi minimalno zagađenje izborom sistema i da se u što je moguće većoj meri obezbedi korišćenje energije iz obnovljivih izvora na samoj lokaciji.

Neke od ključnih karakteristika održivosti eko-centra su: skupljanje i reciklaža otpada, stvaranje čistog vazduha za sve koji borave u objektu, prisustvo sistema za skupljanje i filtriranje kišnice, formiranje bašte i krovne terase, primena pametnog sistema koji kontroliše električne i mehaničke sisteme u zgradi.

Osim toga, napravili smo organski vegetarijanski restoran koji bi trebalo da funkcioniše u zatvorenom ciklusu, od proizvodnje hrane, preko kuvanja, do korišćenja otpada za proizvodnju komposta i sve to na krovu zgrade gde posetioci restorana mogu da vide ceo ciklus.


Šta je neophodno učiniti kako bi objekti ovakvog tipa postali praksa kod nas?

Neophodno je da postoji jasna i stimulativna zakonska regulativa; kvalitetniji proces edukacije i u drugim sferama obrazovanja, ne samo u graditeljstvu i urbanizmu; da investitori prepoznaju „zelenu i održivu“ gradnju kao nešto što donosi i ličnu – uz dugoročnu društvenu korist, tj. da im se ne isplati da rade nisko efikasne i zagađujuće objekte.

Navešću jedan primer iz prakse. Trenutno se bavimo sistemima individualne gradnje kroz vama poznati sistem Lafarge kuća. Stalno moramo da objašnjavamo klijentima da izrada zelenog krova na toj istoj kući, u odnosu na tradicionalni kosi krov, nije ni luksuz, ni rizik, jer povećava energetsku efikasnost termoizolacije nekoliko puta. Leti, biljke i zemlja absorbuju sunčevo zračenje, a zimi štite od zamrzavanja, čime smanjuju trošak hlađenja i grejanja, kao i dugovečnost samog krova.

Pročitajte i: Jovan Mitrović - Rezidencijalna arhitektura