Risto Terzić – Arhitektura sa 5 zvezdica

Risto Terzić, mlad i uspešan arhitekta, poreklom iz Podgorice, već godinama radi kao stručnjak u oblasti hotelske arhitekture. Ovaj 34-godišnji arhitekta do sada je potpisao više od 60 projekata. Projektovao je stanice metroa, vojne baze, škole, stambene i poslovne

Risto Terzić, mlad i uspešan arhitekta, poreklom iz Podgorice, već godinama radi kao stručnjak u oblasti hotelske arhitekture. Ovaj 34-godišnji arhitekta do sada je potpisao više od 60 projekata. Projektovao je stanice metroa, vojne baze, škole, stambene i poslovne zgrade, a najviše hotele, i to u Rusiji, na Bliskom istoku, u Africi, kao i u našem regionu. Arhitektonski biro „Gv arhitekte i saradnici“, koji je osnovao 2014. godine, pretežno se bavi projektovanjem hotelskih rizorta. Sa perspektivnim arhitektom Ristom Terzićem razgovarali smo o specifičnostima arhitekture rizorta, kao i o projektima na kojima je radio.

 

 

Kakve mogućnosti otvara projektovanje hotelskog rizorta, kao polje aritekture koje je sve više zastupljeno u regionu?

Risto Terzić: Rizort je grad za sebe. Samodovoljan, složen i sadržajan. Svaki ambijent ima svoja pravila i estetiku. To je uvek ogroman izazov. Na početku izgleda kao isuviše veliki zalogaj, ali je zato zadovoljstvo još veće kad se projekat uspešno završi, uprkos početnim sumnjama u vezi sa predviđenim rokovima, određenim konceptom i često ograničenim resursima. Ograničena je i poslovna ponuda za arhitekte u regionu koji sanjaju velike projekte. Stoga tendencija sve češćeg investiranja u zatvorene ili poluzatvorene hotelske komplekse u regionu daje šansu. Sam zadatak zahteva multidisciplinarnost u svim fazama projektovanja. Od same analize konteksta, urbanističke postavke, estetike, pa do preciznih funkcionalnih zahteva operatera i investitora.

 

Koja su specifična znanja potrebna za dobar projekat hotelskog rizorta visoke kategorije?

Risto Terzić: Gabarit i funkcionalna složenost nameću zastupnjenost svih aspekata projektovanja, od makro nivoa – urbanizma, do detalja u enterijeru sobe. Generalno, tehnologija projektovanja hotela je jedna od najdetaljnije definisanih oblasti sa aspekta normi i standarda. Na brojne pravilnike koji uređuju lokalne graditeljske propise i kategorizaciju hotela, kao i program investitora, nadovezuju se zahtevi operatera usled pripadnosti nekom svetskom lancu. Veoma određeni – tehnološki, funkcionalno i stilski nametljivi.

Na kojim ste sve projektima rizorta radili i koji je bio najveći izazov?

Risto Terzić: Moj prvi projekat bio je u Meljinama kraj Herceg Novog. Investitor je želeo da trista godina star mletački lazaret pretvori u centar budućeg rizorta sa luksuznom marinom. Pored arhitekture, lokalni mediteranski stil je bio inicijacija i za urbanističku postavku. Sistemom povezanih trgova stvoren je izolovan, prirodan ambijent, kako bi posetioci na pravi način shvatili kontekst prostora. Po projektovanju, uslovi izgradnje su se izmenili i ostavili ovaj projekat neizvedenim. „Aman rizort Sveti Stefan“ je za mene bio poseban izazov jer je to projekat u kom je istorijski kontekst u velikoj meri uticao na oblikovanje koncepta. U stenovitim maslinjacima miločerskog parka ispoštovani su postulati komponovanja paštrovskog naselja i dizajna paštrovske kuće. Moderna arhitektura svedenih linija, sa osloncem na tradiciju, stvara utisak estravagancije i luksuza.


 

Na koji projekat ste posebno ponosni?

Risto Terzić: Na poslednji projekat rizorta u Bečićima sam posebno ponosan jer je moj rad otkupljen na međunarodnom konkursu, u konkurenciji najvećih svetskih arhitektonskih biroa specijalizovanih za projektovanje hotela i rizorta (HKS, WATG, „Mixity Design“, JDS, „Scott Brownrigg“). Koncept karakterišu specifičan razvoj tehnološke šeme preko svih delova parcele, urbanistička postavka koja omogućava nesmetane vizure ka moru svake sobe i light luxury dizajn.

 

Ostavljaju li zahtevi tržišta prostora za dobru arhitekturu?

Risto Terzić: Dobra arhitektura je zapravo vrlo retka. Nastaje kao rezultat eksperimenta, kroz bezbroj pokušaja i analiza, uz maksimalan fokus kadrog autora. Nikada kao proizvod eklektizma, lenjosti, zatvorenosti. Ne prepoznaju je svi, pa je često žrtva kako postmodernističkih vrednosnih kriterijuma ovdašnje arhitektonske elite, tako i uticaja investitora.