Jovan Mitrović – Rezidencijalna arhitektura

Rezidencijalana arhitektura u širem smislu podrazumeva sve oblike stanovanja. U našem standardnom poimanju pod pojmom rezidencijalne arhitekture podrazumeva se stanovanje u pojedinačnoj kući ili kućama u nizu, eventualno u stambenoj zgradi, ali sa visokim stepenom autonomije, u kvalitetnom okruženju, sa

Rezidencijalana arhitektura u širem smislu podrazumeva sve oblike stanovanja. U našem standardnom poimanju pod pojmom rezidencijalne arhitekture podrazumeva se stanovanje u pojedinačnoj kući ili kućama u nizu, eventualno u stambenoj zgradi, ali sa visokim stepenom autonomije, u kvalitetnom okruženju, sa određenim vidom ekskluzivnosti. Suštinski problemi stanovanja su slični i kod malih i velikih kuća. Čovek je jedino merilo kvaliteta prostora, arhitekta treba da prepozna njegove, odnosno potrebe porodice i razdvoji ih od želja i ličnih percepcija klijenta o prostoru da bi odgovorio najkvalitetnijim rešenjem.
U ovom broju magazina Real Estate na temu rezidencijalne arhitekture razgovarali smo sa renomiranim, višestruko nagrađivanim srpskim arhitektom Jovanom Mitrovićem.

Da li je rezidencijalna arhitektura evoluirala u poslednjih 10-ak godina?


Jovan Mitrović: Dobra rezidencijalna arhitektura može da bude „upakovana“ u bilo koji stil ako su ispoštovana osnovna pravila o funkcionalnosti i kvalitetu prostora, a da li će se to desiti zavisi od znanja i umešnosti arhitekte, kao i sposobnosti korisnika da umeju da saslušaju stručno mišljenje i kroz dijalog dođu do rešenja. Kada se formira dobar prostor, moguće ga je obući, kao kada je u doba kad smo bili deca postojala zabavna igra u „Politikinom zabavniku“ „Obucite Cicu“: u mini suknju, džins, kostim ili balsku krinolinu.. Pitanje je samo kako se ko snalazi u tom prostoru i takvim formama. Mislim da se rezidencijalna arhitektura kao dominantni vid mogućnosti izražavanja arhitekte u poslednju deceniju-dve polarizuje u dve osnovne grupe, jednu koja insistira na svojoj pojavnosti, odnosno kroz elemente dekoracije, i drugu koja je funkcionalno inovativna i svoj izraz nalazi u volumetrijskoj dinamici i interakciji unutrašnjosti i okruženja.

Po vašem mišljenju, na koji način rezidencijalna arhitektura stvara najveću vrednost za vlasnike i korisnike stambenih objekata?


Jovan Mitrović: Rezidencijalna arhitektura omogućava korisnicima da osete kontakt sa zemljom, da se vrate iskonskom osećaju skloništa iz kog izlaze u prirodu, da mogu da udahnu vazduh u tišini svog doma, da osete i treću dimenziju kroz različite visine i proporcije prostora, da se izdvoje iz uniformnosti života u klasičnoj stambenoj zgradi, da budu jedinstveni, a ne jedan broj u mnoštvu. Osim intime, rezidencijalna arhitektura pruža i lakšu mogućnost organizovanja života van sistema (out of grid), odnosno mogućnost da sami biraju način grejanja, korišćenja obnovljivih izvora energije, elektrike, vode… Da kvalitetnije organizuju svoj život posle radnog vemena: kroz rekreaciju, rad u bašti, druženje unutar porodičnih okupljanja ili sa prijateljima na otvorenom. Srbija ima veoma kvalitetnu klimu i blagodeti života na otvorenom utkani su u našu kulturu, rezidencijalna arhitektura pruža tu mogućnost u velikom gradu.

 

Projektovali ste brojne nagrađene rezidencijalne projekte, poput „Residential condominium” u Ulici Milana Tepića, „Residential complex” u Brzakovoj ulici i sl. Koje su odgovornosti arhitekte prilikom rada na rezidencijalnom objektu?


Jovan Mitrović: Najveća odgovornost arhitekte je da prepozna stvarne potrebe i mogućnosti klijenta i da ih proveri kroz ograničenja same lokacije. Mnogi smatraju da je za arhitekturu presudan talenat. Moje je mišljenje da je najvažnije da arhitekta bude dovoljno inteligentan, dovoljno širokog obrazovanja iz drugih oblasti, kako humanističkih, tako i tehničkih nauka. „Arhitekta treba da zna ponešto o svemu, inženjer sve o jednoj stvari“, kaže Metju Frederik. Možda zvuči suviše egocentrično, ali mislim da su arhitekte poslednji homo univerzalisi. Ukoliko poseduje sve ove osobine i balans između tolerancije s jedne strane i odlučnosti da se izbori za svoje ideje s druge, šanse za uspeh su tu. Da li će biti iskorišćene zavisi i od niza drugih faktora – klijentovog poverenja prema arhitekti, mogućnosti da se dobro predvidi budžet, tehnološke mogućnosti građevinara. Odgovoran arhitekta poštuje klijenta, prirodnu i urbanu sredinu, tradiciju i nasleđe, istovremeno poštujući i duh i stil vremena u kome stvara.

 

Kreirali ste devet tipova kuća za kompaniju „Lafarž”, odnosno „Lafarž kuće”. Čemu ste na ovom projektu pridavali najveću važnost i šta je predstavljalo najveći izazov?


Jovan Mitrović: Najveći izazov je, kao i uvek, napraviti kvalitetan prostor koji će moći da zadovolji sve kriterijume dobre kuće: funkcionalnu povezanost prostora, kvalitetnu osunčanost i osvetljenost, dobre proporcije prostora i celokupnog sklopa, podužnu i poprečnu provetrenost, kao i interakciju zatvorenih i otvorenih prostora. Formiranje duše kuće u tom sklopu koji se formira oko malog atrijuma kome gravitiraju kuhinja, trpezarija i dnevna soba, kao kičma ili „trbuh prostora“ (život – staroslovenski) oko koga se grupišu ostali sadržaji. Najveći izazov je bio omogućiti da se za relativno skromna sredstva stvori visokokvalitetan prostor ravnopravno i za najniži i najviši nivo opremanja. „Lafarž kuće“ imaju standard, premijum i luks nivo, sva tri nivoa imaju isti odgovoran odnos prema energetskoj efikasnosti, održivosti i odnosu prema prirodi. Drugi izazov je omogućiti diverzitet ponuda i individualizaciju objekata, držeći se osnovnih visokopostavljenih kriterijuma: trajnosti, brzine gradnje i poštovanja životnog stila.

Koliko je teško ostati inovativan i kreativan u poslu koji zahteva da uvek budete drugačiji, novi i da pratite trendove?


Jovan Mitrović: Ne osećam teškoće u procesu nastanka ideje. Posle dobro formiranog projektnog zadatka i analiza koje radim sa kolegama, pokušavam da izađem iz zone komfora i preskočim limite koje definišu lokacija i program. Dugi niz godina radio sam u autorskom timu, prvo sa bratom, takođe vrsnim arhitektom Đorđem Mitrovićem, a posle deceniju sa mlađim kolegom prof. Dejanom Miljkovićem. U timskom radu se uspešno dopunjujemo, preuzimamo obaveze i koristimo prednosti, afinitete i potencijale svakog od nas. Već dve godine radim sam sa mladim kolegama koje obučavam i koji se kale kroz rad i stasavaju u dobre arhitekte. Uspešno rešavamo veoma složene zadatke. Trudim se da budem svoj, iskren. Obučavan sam na postulatima kvalitetne internacionalne arhitekture koji danas dobijaju novu dimenziju u primeni materijala onakvim kakvi su u izvornom prirodnom obliku. Pokušavam da odgovorim izazovima koji se postavljaju pred celu civilizaciju. To su održivost,

 

Jedan ste od najnagrađivanijih srpskih arhitekata u poslednjoj deceniji. Koje ste priznanje poslednje dobili?


Jovan Mitrović: Poslednje priznanje sam dobio za objekat fiskulturne sale pri Prvoj osnovnoj školi u Obrenovcu, koja je po izboru međunarodnog žirija predstavljala Srbiju u okviru programa „In practice“ u Veneciji ovog leta. Objekat koji je skoro prostor bez arhitekture u smislu elemenata prepoznat je od velikog broja stranih časopisa i najuglednijih dizajnerskih i arhitektonskih portala i daleko veći publicitet je imao u inostranstvu nego kod nas. „Najteže je biti prorok u svom selu“ kaže poslovica, ali to je i najveća nagrada kada vas sasvim nepoznati ljudi prepoznaju kao vrsnog stručnjaka. To je jedini objekat koji je jedan srpski arhitekta projektovao u Srbiji a koji je objavljen u najuglednijem francuskom časopisu „L‘architecture d‘aujourd‘hui“ (Arhitektura danas).